Top Forma u beskonačnoj igri

Od svih faza životnog ciklusa preduzeća, top-forma je period za koji mi je bilo najteže da pronađem jasnu paralelu sa životom čoveka. Poistovećivanje kompanije sa čovekom u fazama rađanja, adolescencije i svih perioda starenja činilo se dosta intuitivnije.

OSNOVNI RAZLOG JE TO ŠTO ME TOP-FORMA PRVO ASOCIRA NA SPORT I SPORTISTE koji, za razliku od kompanija, ciljaju period godine kada će biti najspremniji.

Atleta sigurno ne može da bude na svom maksimumu tokom cele godine. Telo se troši, psiha posustaje. I kod najvećih sportista svih vremena, kao što je Novak, dolazi do zamora. Osvojio sam sve velike turnire prethodnih godina, kako da pronađem snagu i dovoljan motiv da nastavim dalje?!

Ne želimo na početku sezone da igramo najbolju odbranu, ili da na poslednjem mitingu pred Olimpijske igre postignemo najbrže vreme. Cilj nam je da to bude kada se borimo za medalje i kada se peva himna na postolju.

Posmatrajući na taj način, otvara se pitanje čemu onda težimo kada govorimo o top-formi kod kompanija?

Deo odgovora možemo pronaći u tome da se sportisti i kompanije takmiče u suštinski različitim igrama. Kako ih teorija igara razlikuje, u pitanju su konačne i beskonačne igre.

Sportista se nadmeće pod unapred definisanim pravilima, jasnim uslovima i ishodom koji određuje pobednika. Kompanije, s druge strane, učestvuju u tržišnoj utakmici gde imamo okvire, ali ne i potpuno definisana pravila, gde nemamo tačno određen broj „protivničkih igrača” i gde nemamo sudiju koji će odsvirati kraj i proglasiti našu konačnu pobedu. Drugim rečima, kompanije učestvuju u beskonačnoj igri.

Kada razumemo da na tržištu učestvujemo u igri koja se neće završiti i u kojoj nema konačne pobede, postaje jasnije zašto top-forma za kompanije ne treba da se „tempira” kao kod sportista i zašto ne ciljamo određeni period kada ćemo biti najbolji. Verujem da i sama ideja da smo dosegli naš maksimum i da sada treba samo da ga održavamo, dugoročno ima štetne posledice po kompaniju i njenu konkurentnost.

S tim u vezi, smatram i da je pristup da treba pobediti konkurenciju pogrešan. Onog trenutka kada pomislimo da smo u tome uspeli, verovatno kreće silazna linija u životnom ciklusu naše kompanije. Postoje brojni primeri kada su kompanije „osvajale” u celosti određena tržišta, ali se pojavi potpuno neočekivana konkurencija, koja uči ni našu uslugu ili proizvod nepotrebnim i prevaziđenim.

U beskonačnoj igri treba da težimo stalnom unapređivanju, stalnoj borbi da budemo bolji danas u odnosu na juče. Shvatajući da se taj proces nikada neće i ne treba zaustaviti, obezbeđujemo da nas čak ni lakoća u rađenju izvanrednih stvari ne navede na pomisao da smo dosegli neku našu top-formu i da smo „završili posao”.