Sve počinje i završava se sa ljudima

„Dok tehnologija stvara nove puteve, ne smemo zaboraviti suštinske staze koje povezuju srca.“ Sve počinje i završava se sa ljudima.

Istraživanja kažu da u proteklih godinu dana rekordan broj zaposlenih daje otkaz ili razmišlja o tome. Ovaj trend odražava dublje promene koje se dešavaju u našem radnom okruženju i menjaju prioritete zaposlenih. Ističu se sledeći ključni faktori koji doprinose ovom fenomenu:

1. Promena radnih modela – hibridnog rada,
2. Balans između privatnog i poslovnog života,
3. Razvojne mogućnosti i prilike za individualni rast svakog pojedinca,
4. „Nevidiljivi faktori“ – kultura, vrednosti, stilovi i stavovi ključnih ljudi,
5. Transparentnost i komunikacija praćena timskim radom,
6. Prilika za inovaciju i kreativnost uz stav da je nekome do mene stalo.                          

S jedne strane, prisutna je težnja ljudi ka osamostaljivanju i ulaženju u preduzetničke priče. Oni odlaze iz okruženja u kojima se uspeh kompanije meri samo brojem mašina, objekata, eura na njenim računima, ali ne i zadovoljstvom njenih zaposlenih. Svoju odluku obično obrazlože time da su tamo samo broj, da ih niko ne razume, da ih niko ne vidi, da tamo „nema ljudi i da su lični interesi pojedinaca iznad interesa kompanije“. 

S druge strane, „nema ljudi, nemam s kim da radim i razvijam posao’’, sve češće se čuje i od šefova, menadžera, vlasnika kapitala. Broj registrovanih biznisa u svetu premašio je milijardu, što govori da poslujemo u izrazito konkurentnoj ekonomiji u kojoj se sve izuzetno brzo menja i u kojoj je neophodna sinergija ljudi, različitih vrsta znanja i veština. 

Viševekovna kultura koja kaže ćuti, slušaj i radi kako ti se kaže, dok ne postaneš veliki, toliko se dugo primenjuje, da retko ko i pomisli da pita kad i kako se tačno postaje veliki? Mnogi još veruju u to crno-belo razmišljanje i generalizacije.

Veliki roditelji, mala deca.

Veliki učitelji, profesori, mentori, mali đaci.

Veliki vlasnici, mali zaposleni.

Veliki šefovi država, mali stanovnici istih.

Veliki šefovi velikih država, mali šefovi malih država.

Ako je problem nema ljudi i nemam sa kim da radim, tema, zadatak i prioritet bi svakako trebalo biti planiranje i investiranje u edukacije, rast i razvoj ljudi, podvlačim, onih koje želimo da privučemo, zadržimo, motivišemo i razvijemo. U množini rekoh, ljudi. Ne samo nas samih. Dakle, nisu tema, zadaci i prioriteti još neka mašina, još neki kamion, nova zgrada, novi automobil, druga kuća, treći stan ili vikendica na moru.

Ako je problem nemam pojma šta, kako, kad, u koga pre da investiram, tema, zadatak i prioritet je zauzdati ego. U redu je ne znati. Tema, zadatak i prioritet je da kažemo „ne znam“, potpuno svesni da niko ne zna sve, da pronađemo pomoć i budemo okrenuti permanentnom usavršavanju, učenju i posmatranju ljudi kao najvećeg kapitala. Bez ucenjivanja i uslovljavanja, svako u svojim okvirima i resursima koje ima na raspolaganju. Nije prioritet da pretpostavljamo i čekamo zaključke, da dokazujemo sebi i drugima kako smo veliki i mnogo pametni. Nije tema i prioritet pitanje, šta ako investiram i oni odu, koliko košta edukacija po osobi i jel može to nekako u što kraćem roku? Raditi jedno te isto i očekivati drugačiji rezultat, jednako je ludilu. Ako ono što radimo ne daje željeni rezultat, potrebno je promeniti način na koji to radimo. Tema i prioritet je pitanje za svakog od nas: Šta ako ništa ne promenimo u odnosu sa ljudima i ostanemo svi na istom mestu?

Postavljanje osnove za razvoj internog preduzetništva, može biti zajedničko rešenje i za pojedince i za kompanije. Prilika je to da dobijemo ljude koji žele, hoće i mogu sa jedne strane, i vlasnike koji cene zalaganje, trud, doprinos pojedinca i koji daju priliku za rast i razvoj.

Sledećih pet aksioma formiraju okvir planiranja i dinamiku strukture internog preduzetništva, sa fokusom na lični rast, efikasnu komunikaciju, kolektivno učenje i stvaranje korisnog zajedničkog iskustva.

1. 1. Najfleksibilniji element u sistemu upravlja celim sistemom

Pitam se, pitam se… šta još imam i mogu da dam?

Umesto nepotrebnog trošenja unutrašnje energije na dokazivanje šta nemamo i nismo u mogućnosti, transparentno i precizno staviti ljudima na raspolaganje resurse koje imamo. Unutar postojećeg okruženja i sa postojećim resursima, omogućiti najboljima da budu sami svoji reditelji, svesni svojih potreba, želja i doprinosa grupi.

U sve one u koje smo spremni bez uslovljavanja i ucenjivanja ’’ja tebi, ti meni’’ treba da investiramo energiju, vreme, znanje i budžet.

Ovakvo postupanje podstiče promenu perspektive, okruženja, strukture, kulture od nemanja ka imanju. Podstiče pojedince da preuzmu odgovornost nad svojim iskustvima, mislima i postupcima.

2. Ponašanje ljudi je motivisano željom da dobiju nešto korisno za sebe.

Pitam te, pitam te… šta tačno treba da se desi ?

Ništa se ne podrazumeva. Pitajte ljude. Po čemu ćete prvo primetiti da baš ova pozicija, u ovom timu pomaže vašem napretku? Ima li smetnji, prepreka koje ne vidimo? Kako još možemo da budemo podrška? Ko još može da pomogne?

Postavljanje pitanja omogućava nam da prepoznamo i priznamo tačan opis stvarnosti zaposlenih, umesto da interpretiramo ili generalizujemo. Ovim naglašavamo važnost rešavanja problema, podstičemo otpuštanje sputanosti i otvaranja novih opcija. Smanjuje se nerazumevanje, sukobi različitosti i poteškoće u radu unutar grupe.

3. Problem = Zadatak

Za većinu ljudi promena znači odustajanje od sebe i potrebno je strpljenje do spoznaje da je odustajanje od sebe fenomenalno, posebno kad nam dosadašnje stanje nije više korisno. Strpljenje nije trpljenje, već postavljanje okvira koji su rezultat dogovora.

Upravo strpljivim delovanjem, od jednostavnog ka složenom, postavljanjem okvira najpre nad manje kompleksnim zadacima i promenama, podstičemo promenu perspektive od nemogućeg ka mogućem, ali i pojedince da aktivno doprinose svojim doživljajima i iskustvima u vezi sa izabranom temom.

Polazno stanovište da problem nije isto što i zadatak podržava osećaj uključenosti, međusobnog poštovanja, poverenja i zajedničkog razumevanja različitosti među zaposlenima i što je najvažnije, priliku da kroz rešavanje problema pojedinačno rastu.

4. Ili ćemo pronaći put ili ćemo ga izgraditi

Šta, kako i kad merimo? Uverena sam da poznajete neke sjajne ljude, talentovane, vredne, nazvali bi ste ih i majstorima svojih veština, znanja, zanata, ali koji i dalje ne mogu da obezbede dovoljno za sebe i svoju porodicu. Finansijska inteligencija nije urođena sposobnost koju imate ili nemate, već skup veština koje se mogu naučiti. Do svake ćelije našeg organizma neophodno je da kroz krvotok dospe kiseonik. Bez njega on umire, nema života. Ako uspemo da ne planiramo finansijsku sigurnost svakog čoveka u timu, planiramo da ne uspemo. Ljudima će svaka misao biti usmerena samo na jedno. Na preživljavanje, kako da obezbede sebe i svoju porodicu. Case closed!

5. Ne postoje tačne i pogrešne mape, postoje samo korisne i nekorisne

Sasvim je u redu da se meškoljite ili namrštite dok čitate ovo, ali uverena sam da i vi, ako već niste, možete u svojim kompanijama, porodicama, okruženjima da prepoznate ko to postavlja klopku nema ljudi pre nego se klopka zatvori i zaboli, obično najviše one koji je i postavljaju. Možda se desi i da pomislite, lako je tebi da pričaš, ne razumeš, ja sam u posebnoj industriji, imam posebne zahteve klijenata, posebni su ljudi sa kojima radim, imam kredite, obaveze… „Najčešća slabost koju ćete pronaći u mnogim ljudima je navika merenja svega i svakoga prema vlastitim uverenjima.“ 

Svi imamo istih 24 sata na raspolaganju. Ukoliko postavimo prioritete na razvoj veština internog preduzetništva, povećavamo verovatnoću u privlačenju i zadržavanju zadovoljnih ljudi. Interno i eksterno, zaposlenih, partnera, klijenata. Razvijamo okruženja u kojima ima ljudi i ima vremena da svako prirodno dozreva, da postavlja, meri i stvara ono što ga čini velikim, značajnim, zadovoljnim. Povećavamo verovatnoću dugoročne efektivnosti, ostajemo dovoljno fleksibilni i spremni za sve brže promene. U porodicama, kompanijama, okruženju… To je razlika koja pravi novu vrednost. Primećujete, ovde više nema potrebe za podelama na velike i male. Nema potrebe za ulogama žrtve. Ljudi su slobodni da preuzmu odgovornost za svoje akcije i postignute reakcije. Struktura i kultura su u balansu sa biologijom. Ovakav poredak omogućava da se prepoznamo, proširimo vidike, da poštujemo i imamo poverenje u različitosti, da ispunimo svoj ljudski potencijal jel na kraju i početku sve počinje i završava se sa ljudima.

Ukoliko ništa ne preduzmemo, priča o klopki nema ljudi, bilo da smo vlasnici, menadžeri ili zaposleni, u koju nas najčešće lovi jurnjava za potrebom da budemo veliki, iako ni sami nismo sigurni šta to znači biti veliki, ubrzaće neplansku izgradnju “piramida” našeg doba. Mehaničkih tvorevina, pametnih mašina, pametnih objekata, automobila, kamiona, aviona, raketa, vojske androida, dugih nizova nula i jedinica, koji sami za sebe bez ljudi, nemaju svoju razmensku, tržišnu vrednost, a koje su ljudi osmislili i napravili sa ljudima za ljude. Sa svojim zaposlenima, dobavljačima, partnerima, kupcima. Ljudi su naš najvredniji kapital.

Promišljajmo kako da razvijamo okruženja u kojima ima ljudi i ima vremena da svako prirodno dozreva, da raste i da se razvija, postavlja, meri i stvara ono što će mu omogućiti da bude veliki, značajan, zadovoljan jer samo tako možemo da obezbedimo rast i razvoj naših kompanija u budućnosti.