Možemo li biti veliki?

Doba ubrzanih promena i, evo počinje doba za godišnja i periodična strateška planiranja, na stol nam donosi temu trendova. A kod trendova već je retoričko pitanje da li uočavate neki pozitivan trend kada radite PESTLE analizu u bilo kojoj kompaniji u Adriatic regiji, kojoj pripadaju sve ove naše ex YU zemljice?!

Na stolu je i pitanje hoće li neko nakon analiza pokušati da napravi veći iskorak.

Sve je negativno

Gde god da krenete sve negativno: političke nestabilnosti u SRB ili BIH, restrukturiranja privrede Nemačke i EU tržišta kojima smo tradicionalno okrenuti, rat i rusko-ukrajinsko mrcvarenje uz nakaradno zakrpljene i supstituisane lance snabdevanja, kineska sve osioniji privredni pritisak na ovim našim zadnjim vratima u Evropu, carinski ratovi i Pandorina kutija protekcionizma čija perjanica nenavođeni projektil Tramp, nasilan nestanak naroda, možda i država u Gazi, na Bliskom istoku… Dakle pitanje je samo šta od ovoga ima izravniji uticaj na vaše poslovanje.  

A godina će biti OK

Dobre vesti su da većina kompanija, dominantno SME sektora  u našem krugu možda imaju tešku godinu, može će profiti pasti, ali ono što obeležava godinu je generalni trend prilagođavanja, pronalaska novih izvora prihoda, novih tržišnih niša, novih tržišta. Donosioci odluka nemaju negativnih predviđanja vezanih za svoje poslovanje, što je u ekonomiji odlična vest jer nema negativne anticipacije koja će uticati na realne ekonomske tokove. Većina kompanija u Adriatic regiji sa kojima mi poslujemo i održavamo kontakte će završiti godinu ne baš kako su planirali, ali, uz dodatne promene, biće to OK godina. Kako može biti dobro, a sve u svetu oko nas je loše?

Nije li to najveći dokaz minijaturnosti naših kompanija, naših privreda na skali svetskih tokova? 

Dobre i loše vesti! Divno je što smo tako fleksibilni, što uz minimalnu dramu i paniku prihvatamo krizni menadžment, što lako „prepakujemo“ svoje resurse i instant inoviramo svoje poslovne modele. Loše je što smo statistička greška u velikoj slici, što smo „na kraju sveta“, što nemamo jasnog puta. Pozivam donosioce odluka da ustraju u svojoj fleksibinosti, inovativnosti i optimizmu, no hajmo jedan korak dalje.

Jedan od načina da ovaj region dođe na mapu sveta u ekonomskom smislu jeste da neke od naših srednjih kompanija porastu u velike kompanije, prevaziđu granice svoje i naših malih privreda, budu velike, ali ne tako što pobadaju čiode na karti sveta u zemlje gde su izvezle jednu paletu robe ili jednu mašinu/fasadu… Već zaista velike u udelima u tržištu, u reputaciji u svojoj delatnosti, u svojim prihodima…

Po meni to je i jedini za društvo zdrav način da se pojavimo na toj mapi jer alternativni… Izgrađivanje ekosistema dobavljača multinacionalnih kompanija, ili poželjna lokacija za direktne strane investicije, ili starački dom za Evropu ili… nisu strateški pravci i modeli razvoja koji bi ozbiljna država odabrala kao svoj svesni izbor.

Lokalno okruženje koje ne podstiče rast SME

Šta je to nešto što sprečava naše odlične srednje kompanije da postanu zaista velike i na taj način „povuku“ i sve nas za sobom u ekonomski boljitak? Ko može više od nas regionalnih organizacionih konsultanata biti svestan izuzetnosti preduzetnika ovih malih zemljica, fenomenalnih poslova koji njihove kompanije rade, posvećenih i vanredno inteligentnih ljudi koji u tim kompanijama rade, inovativnog potencijala njihovog timova i pojedinaca, najegzotičnijih mesta gde se nalaze njihovi proizvodni pogoni, podviga osvajanja tržišta… I onda zašto kompanije ostanu da zapošljavaju 100, 200, 300 zaposlenih, zašto ostane da se kalkuliše sa investicijama iz sopstvenih izvora, kupuju stanovi i poslovnih prostori na ime preduzeća za crne dane…

U ovom tekstu, dok ne praste do referata, neću se baviti sistemskim razlozima zašto ne rastemo… Zbog nedostatka vizije i doslednosti u političkim strukturama; nestručnosti i/ili loše namere pri izboru ciljeva rasta i razvoja naših malih zemljica koji sigurno neće ići ka tome da srednjima pomognu u podizanju produktivnosti i konkurentnosti; model koji nije namešten da prepoznaje  potencijal  domaćih privrednih subjekata u fazi tržište dokazanosti i ostvarenog rasta do srednjih veličina. Samo dodajem na listu: usled nepostojanja društvenog konsenzusa o ulozi državnih institucija koje stvaraju predvidivi ambijent, o ulozi obrazovanja koji stvara budućnosti… Neki od uzorak su i visoka pozicija naših zemljica na listi netransparetnih, koruptivnih privreda, kao i gola činjenica minijaturnosti i fragmetizacije tržišta koju sam navela na početku teksta.

Unutrašnje, stvarno unutrašnje barijere rastu SME

Sve navedeno je dominantno do okruženja na koji možemo uticati, ali ne možemo ga kontrolisati. Dakle moj je sud da u svemu u prethodnom pasusu mi pojedinci iz posla i svaka kompanija ima svoju ulogu, pa i sada deo svoje krivice, no nije to tema. Želim osvetliti da postoje i unutrašnji razlozi zašto kompanije zauvek ostanu srednje i male i ne ostvare visine za koje su imale potencijal, razlozi potpuno pod našom kontrolom – naši razlozi, naša uverenja i strahovi.

Postoje oni ( osnivači, vlasnička struktura, top menadžment) koji ne rastu da ne bi postali izloženi pogledu  – poreskih organa, političkih struktura, kriminalnih grupa, marginalizovanih nemoćnika. „Preko 10M prihoda i odmah ti svi zovu“ je fraza ovog unutrašnjeg razloga.

Drugi pak ostaju srednji, mali jer ne žele da gube kontrolu, koja se može nazvati i autizmom ili autentičnošću, koju pruža rast isključivo baziran na sopstvenih snagama, internim ljudskim i finansijskim kapacitetima ili  fraza „da je to naše, pa i ne mora biti veliko, naše je.“

Treći će ostati srednji ili mali jer pomisao na dalji rast je još više posla, komplikacija, ljudi, aktivnosti, novaca ili „neću da imam više od X zaposlenih, ne može čovek da spava u tri kreveta/kuće “.

Četvrti ma koliko teško bilo priznati, a tek izgovoriti suštinski ne veruju u svoj posao i profite će uložiti više u ciglu i zemlju nego u rast jer „na planeti ljudi je sve više i više, a zemlje ima koliko ima“.

Peti nemaju onu neku osobinu, koje nije ni srčanost i bezobzirnost već nešto između, koja će im omogućiti da relativno čisti izađu iz kontakata sa strukturama o koje se moraju očešati u procesu rasta ka velikim, cena koja nije sam novac  i koju njihov želudac i/ili obraz ne mogu platiti.

Unutrašnje barijere na vrhovima kompanija, kao da nam nisu dovoljne ove za koje nismo odgovorni i ove za koje smo delimično odgovorni, drže nas ovde „na kraju sveta“. Preporučeni lek je pogledati spiskove velikih kompanija u našim zemljicama, nisu dugački ne brinite (par stotina imena ☹), i uklonimo sa spiska državne kompanije, zatim političke i strane kompanije i tada dođemo do tih maksimalno 50 imena koji spadaju bar u računovodstvenu klasifikaciju velikih.

Ne budimo sujetni i zapitajmo se šta su dobro uradili i šta možemo naučiti iz njihovog rasta. Uradimo nešto da sav naš trud, rad, ideje, snalaženje, sati, godine, noći, sajmove, pogone, fakture, proizvode, mašine, obuke, nervoze, trijumfe… Ne bi „pokrili ruzmarin, snjegovi i šaš.“